Već skoro četiri decenije živim u Holandiji . Otišao sam (legalno i nažalost zauvek), jer mi je (i mom potomstvu) komunističkim prevratom 1945. g. bila oduzeta šansa za normalan život onakav kakav sam želeo. U Holandiji sam naišao na ono za čim sam u Jugoslaviji čeznuo: kontinuitet države i društva – bez obzira na prethodni rat. Holandija je bila okupirana, dinastija je izbegla u Englesku. Niko je nije optuživao za izdaju – naprotiv (za razliku od Karađorđevića koji su postali „narodni izdajnici i kukavice“). G. Nenadov potpuno opravdano navodi Čl. 43 Haške konvencije o ratnom pravu, iz 1907. godine, kojim su regulisani odnosi okupatora i stanovništva (IV Konvencija, čl.42-56). To treba čitati, pročitaavati i pamtiti, i u tom svetlu razmatrati pitanje rehabilitacije generala Nedića (koji je bio ratni zarobljenik „na odsustvu“). Život u okupiranoj zemlji se morao nekako nastaviti. To ne podrazumeva pravdanje otvorene kolaboracije i učešća u okupatorskim zločinima. Književnici su pisali i objavljivali (nijedan nije posle rata streljan, kao što je streljan npr. Sv.Stefanović), Crveni Krst je radio (niko nije streljao njegovog generalnog sekretara, kao u Beogradu), slikari su slikali (nijedan nije likvidiran kao npr. prof. Pera Popović u Beogradu). Glumci – glumili, itd. itd. Policajci su održavali red, vatrogasci gasili špžare, gradonačelnici su radili svoj posao. U mojoj holandskoj selendri, živim na uglu ulice koja nosi ime gradonačelnika koji je bio u funkciji od 1917-1951. godine (dakle i za vreme nemačke okupacije). Niko ga posle rata nije streljao zato što je radio svoj posao. G-din Nenadov citira moj komentar „Dešava se polagano rušenje komunističkog tabua i njihovog patenta na istinu. Autoru se to ne dopada i veoma se jedi“, Nažalost, to rušenje ide suviše sporo, ali ne treba gubiti nadu. Mogu da zaključim da – dok shvatanja prof. Stankovića i njemu sličnih (za sada) još igraju prominentnu ulogu, teško da će doći do poboljšanja društvene i političke klime.

Rehabilitacija učesnika Drugog svetskog rata je jako osetljiva stvar, jer sadašnje granice i odnosi u Evropi su rezultat pobede nad fašizmom.

Naravno da je nemoguce usvojiti i primeniti naucne standarde i osnovne profesionalne norme kada je u pitanju ispravljanje ili modifikovanje iskljucivih ideoloskih pozicija.

Komunizam i jugoslovenstvo su bili modus operandi ne samo Titovog rezima vec i koalicije koja vec devet godina, posle drzavnog udara upravlja Srbijom. To podrazumeva da se iskrivljena slika proslosti odrzava (na aparatima) i da se ideolosko tumacenje istorije podupire pomocu stapa i kanapa, makar sve licilo na Potemkinova sela koja, u krajnjoj liniji imaju za cilj da dokazu nedokazivo: Da je Srbija onakva kakvom su je videli Titovi ideolozi, Staljinovi generali i Zapadni causi. Spanski primer upravo dokazuje da je moguce misliti i delati drugacije, potrebna je samo dobra volja, kao i jedan bitan uslov: Zivot i rad u slobodnom drustvu. Srbija to nije.

Umesto polemike, pisac ovog teksta bi mogao da postavi i jedno ostrije pitanje: Koliko prevedenih tekstova u stranim strucnim magazinima imaju perjanice srpske istoriografije, sociologije, dramaturgije, kao i korifeji nevladinog sektora, koji sigurno pripadaju visim esalonima srpske elite kao ljubimci demokratskog rezima i stranih faktora moci. Odgovori su porazni. Potpuni i nepobitni SLOM srpskog drustva je upravo rezultat favorizovanja poslusnicke i oktroisane 'elite'. Narod ovo oseca. I stidi se zato sto je izvoz liberalnih revolucija postao jedini prepoznatljivi srpski brend. Ako ne verujete, proverite brojac na dnu naslovne strane.